Praznik Svetog Georgija, devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru, obeležava se u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve i jedna je od najčešćih slava pravoslavnih Srba.
Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta, praznik koji se odnosi na zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve.
Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.
Đurđevdan je praznik koji se odnosi na narodne običaje, od kojih je glavni pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci.
Jedan od narodnih običaja je i da uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućanana kida zelene grančice u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, i kapije. To se čini da bi godina i dom bili berićetni, „da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“.
Ponegde je običaj da se zelenilom kiti na sam Đurđevdan pre zore, odlazi u prirodu na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke.
Na đurđevdanskim urancima mladi se opasuju vrbovim prućem – „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem – „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom – „da kopriva opeče bolesti “ i selenom – „da im duša miriše kao selen“.
Slavni svetitelj rodio se u kući bogatih roditelja u Kapadokiji. Kad mu je otac postradao kao hrišćanin, majka se preselila u Palestinu, gde je dečak odrastao. Već u dvadesetoj godini dospeo je do čina tribuna u službi cara Dioklecijana.
U to vreme, car je započeo veliki progon hrišćana, a mladi Đorđe je stupio pred cara i odvažno rekao da je i on hrišćanin. Time je započelo njegovo stradanje za veru.
Tamnica, okovi, krvave rane pocelom telu i sva druga strašna mučenja nisu pokolebali mladića.
On se neprestano molio Bogu i Bog ga je isceljivao i spasavao smrti na veliko divljenje naroda. Kada je Đorđe molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili veru Hristovu, a među njima je bila i careva žena Aleksandra.
Car je najzad odlučio da Đorđa i svoju ženu osudi na smrt sečenjem glave. Carica je izdahnula na stratištu pre pogubljenja, a Sveti Đorđe posečen je 303. godine.
Sveti Georgije se na ikonama predstavlja u vojvodskom odelu, na konju, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega, stoji jedna žena u gospodskom odelu (verovatno carica Aleksandra). Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane.
Sveti Georgije ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.
Pod pobedom koju je SvetiGeorgije odneonad aždajom verovatno se mislina zaustavljanjeprogonahrišćana koji je sprovodio car Konstantin.
